Share

Balkanci se dobacuju Jasenovcem, zabole ih za istinu

I srpske i hrvatske vladajuće elite će profitirati od nedavne izložbe o logoru Jasenovac u sedištu Ujedinjenih nacija (UN) u rejtingu, najtvrđoj valuti – a neće oni kojima treba jedna upotrebljiva, definitivna istina. Umesto na izložbu možda je stalna misija Srbije pri UN trebala da izdvoji finansije na istraživanja koja će doneti definitivne činjenice sa ciljem da se prekine beskonačni krug optužbi i mržnje i jasno označi (a ne izjednači!) zauvek, počinilac i žrtva.

Izložba otvorena u petak prikazuje kompleks Jasenovca, “brutalnog koncentracionog i eksterminacionog logora koji je otvoren za vreme režima Ustaša tokom Drugog svetskog rata,” nešto što bi srpski susedi najradije da zaborave, a uspaljeni hrvati-nacionalisti da slave i uzdižu u nebesa.

Tako stoje stvari.

Opis izložbe otkriva da među eksponatima ima onih koji daju dublji istorijski uvid poput filmova, fotografija, skulptura i crteža, kao i da će „posetioci moći da prate sudbine nekoliko porodica koje su bile zatočene u Jasenovcu, slušaju svedočanstva zatočene dece koja su preživela boravak u logoru, kao i da ih upoznaju uživo na izložbi“.

„Izložba ima za cilj da doprinese očuvanju univerzalnih vrednosti čovečanstva i globalnih napora da se očuva sećanje na žrtve Holokausta i njegove istorije,“ piše na sajtu Ujedinjenih nacija.

Izložbu je finansirala stalna misija Srbije pri Ujedinjenim nacijama sa profesorom Gideonom Greifom kao direktorom izložbe i kustosom. Napominje se da je Greif ekspert za logore Aušvic, Majdanek i Jasenovac, kao i autor knjige „Plakali smo bez suza“.

KO JE GIDEON GREIF? – Gideon Greif je Izraelski istoričar koji se specijalizovao za temu holokausta, a naročito za istoriju koncentracionog logora Aušvic, i prisilni rad unutar njega. Od 2011. on je profesor istorije Izraela i Jevreja u Šusterman Centru za jevrejske studije Univerziteta Teksasa u Ostinu. U Januaru 2017. on je organizovao izložbu Jasenovac 75 u Nju Džerziju zajedno sa Emirom Kusturicom, predstavnicima srpskih i jevrejskih žrtava genocida i predstavnika Vlade Srbije u SAD. Njegova knjiga „Plakali smo bez suza“ je inspirisala mađarskog režisera Lasla Nemeša da napravi film „Saulovi sinovi“ o radničkim jedinicama u Aušvicu. Ovaj film je dobio oskara 2016. kao najbolji strani film kao i Zlatni globus.

Dakle izložbu i profesora finansirali su poreski obveznici Srbije, sa ciljem da iznesu veliku i važnu istinu.

Međutim, Hrvatska koja ne želi da se pomiri sa činjenicama o Jasenovcu vidi ovo kao još jedan potez propagande Srbije usmerene na izvrtanje činjenica o logoru Jasenovac radi političkih ciljeva.

Tim povodom, uputila je Srbiji i protestnu notu, pre svega usmerenu na govor šefa srpske diplomatije Ivice Dačića na otvaranju izložbe, gde piše da je ovaj potez misije Srbije pri UN zapravo nastavak „zloupotrebe i manipulacije žrtvama Jasenovca u dnevno-političke svrhe“.

Hrvatska: Srbi zlonamerno ističu svoje žrtve?

Nota ukazuje da ovo stvara „sumnju u iskrenost želje za pomirenjem i izgradnjom dobrosusedskih odnosa“, upućujući da je Dačićev govor sadržao „neistine i uvrede“, ali bez detalja o tome kakve uvrede i koje prirode.

Osim činjenice da je Dačić, Miloševićev pulen iz devedesetih uopšte ministar, ovakvom poricanju genocida idu u prilog i procene žrtava logora Jasenovac koje variraju od 80,000 pa sve do 1.4 miliona. Što otvara put da se stvore različite teorije i da se žrtve unižavaju ili preuveličavaju u očima onih koji ih zastupaju. Na taj način Jasenovac, mesto gde su Srbi, Jevreji i Romi zajedno sa hrvatskim i muslimanskim antifašistima kremirani, vešani, klani, streljani, a u najboljem slučaju prisiljavani da rade na tankoj hrani i vodi zatrovanoj fekalijama dok ne umru od zaraze, ili budu poslati u „kliniku“ i „bolnicu“, što su šifre za njihova poslednja boravišta gde će naći smrt u gasu i otrovu – može biti protumačeno kako je kome volja.

Današnji Hrvati koji ne žele da prihvate istinu o Jasenovcu lako mogu da se pozovu na tumačenja da je to bio samo jedan radni kamp gde su ljudi živeli u teškim uslovima, a Srbi mogu da kažu da je to bilo mesto najgoreg genocida gde je ogroman deo njihove populacije stradao od ustaškog noža, što ih svrstava među najistrebljivanije narode Evrope.

Isto tako Hrvati mogu da kažu da je Oluja 1995. bila odbrambena akcija u kojoj je šačica Srba dobrovoljno napustila svoje kuće, a Srbi da je to bio genocidalan plan da se zemlja očisti od pola miliona Srba. Sve je podložno tumačenjima i mišljenjima kada podaci nisu pouzdani, i onda se valjda  sve svodi na reputaciju i popularnost onoga ko tvrdnje iznosi, a ne na istinu. Težnja za istinom kao da je prestala da postoji.

I šta je to tako strašno Dačić tražio? Da Plenković ode u Jasenovac? Da Hrvatska, sada članica EU ispravi svoje greške iz prošlosti i prestane da rehabilituje zločince NDH.

On je upozorio na otvaranju izložbe da istorija zbog sedamdesettrogodišnjeg prikrivanja preti da se ponovi, kao i da naučne interpretacije često opravdavaju zločin koji je počinjen.

U svom govoru Dačić je nazvao Ustaše „možda najneobičnijim esktremnim desničarskim pokretom u Evropi,“ zato što su bez naloga nacističkog režima težili da samostalno unište trećinu sopstvenog stanovništva.

Za njega, ustaše su bile „još strašnije“ od nacista, jer su to dobrovoljno i samostalno obavljale nad sopstvenim stanovništvom.

Dačićev primer pokazuje da čak i kada se iznose istiniti podaci na Balkanu postoji težnja da se onom drugom gurne prst u oko pa tako Hrvatska vladajuća elita dobija na rejtingu rehabilitujući zločince iz tog i drugih ratova, a srpska osvaja domaću javnost suprotstavljanjem Ustašama u susedstvu.

Sve u svemu, situacija je toliko gnusna da podseća na dogovor najgorih – „Hajde da mi držimo svoje male državice tako što ćemo da profitiramo na mržnji koju stvaramo između ljudi“. I izgleda da je jedini put odatle u nama ljudima koji ćemo početi da se interesujemo za istinu o takvim stvarima i da pričamo o njoj nezavisno od različitih fondacija, institucija i okvira stvorenih da još perfidnije raseju mržnju.

U tom svetlu, čak i najbolja namera Dačića ne može da odjekne drugačije nego kao produžetak jedne ogromne, nezaustavljive mašine mržnje.

Srbija: Hrvatska ima problem sa sopstvenim fašizmom

Jedno od mišljenja koje je odjeknulo povodom nesećnog produžetka velikog balkanskog pitanja bilo je ono koje je izneo istoričar Predrag Marković, inače uticajan član Dačićeve stranke SPS.

Kao istoričar Marković je ocenio da Hrvatska ima problem sa sopstvenim fašizmom i Drugim svetskim ratom uopšte, a kao političar da to ide protiv imidža Hrvatske kao članice EU.

On je naglasio kako je u mnogim državama EU zabranjeno umanjivanje holokausta i njegovo poricanje, ali i da EU ne može da kazni zemlje zbog fašistoidnih izjava, jer „nemaju mehanizme za takve opomene“.

Još kategoričniji je bio predsednik Srbije ALeksndar Vučić koji je napravio neprijatno, ali otrežnjuće poređenje: protestna nota Hrvatske je kao kada bi Nemci uložili protest Jevrejima zbog organizovanja Međunarodnog dana sećanja na Holokaust.

Ipak ostaje otvoreno pitanje da li bi umesto na izložbe za njujoršku elitu valjalo odvojiti sredstava na istraživanje činjenica koji bi zauvek razvejali sumnje javnosti u vezi jednog od najvećih logora smrti u Evropi.

(Molimo Vas da pri citiranju teksta navedete Balkanpost.info kao izvor)