Share

Izgradnja sprečava kretanje divljih životinja

Ljudi zauzimaju previše prostora narušavajući divlja staništa – i to ograničava kretanje brojnih sisara. Nova studija pokazuje da čovekovo menjanje prirodnih pejzaža ograničava kretanje divljih životinja za 50 posto.

Ljudska bića imaju puno nekretnina – njima zauzimaju oko 50 do 70 posto zemljine površine. A naš rastući uticaj utiče na to kako se sisari svih veličina i staništa kreću.

Studija nedavno objavljena u časopisu Sajens pokazala je da se sisari koji žive u staništima prilagođenim ljudima u proseku kreću dva do tri puta manje od njihovih parnjaka u područjima koja su netaknuta od strane ljudi. Štaviše, ovaj obrazac je globalno prisutan: od afričkih šumskih slonova do belorepih antelopskih veverica u Severnoj Americi, ljudski trag se ukršta sa stopama velikih i malih sisara. Studija koju je predvodila Marli Taker iz Centra za istraživanje biodiverziteta i klimatskih promena u Senkenbergu u Nemačkoj je prva koja je beležila kretanje ovako širokog spektra sisara na globalnom nivou.

“Svim organizmima je potreban prostor”, objasnio je Brus Paterson, koautor ove studije. “Treba im prostor da okupljaju svoje resurse, pronađu prijatelje i obavljaju svoje ekološke usluge.” Na primer, slepim miševima je potreban prostor za pronalaženje i konzumiranje insekata i oprašivanje biljaka (što je ekvivalent od 3,5 do 50 milijardi dolara godišnje u ručnom radu, samo u SAD), a predatorima je potreban prostor za lov i kontrolu drugih vrsta populacije.

U istraživanju je više od 100 istraživača dalo informacije o 803 pojedinačna sisara koji predstavljaju ukupno 57 vrsta. Paterson je ponudio podatke o kretanju lavova u prostranoj divljini u oblasti Tsavo, Kenija. Od 2002. do septembra, pratio je tri lava koristeći visokotehnološke ogrlice koji su kontinuirano pratile kretanje jedinki preko GPS-a. Jedan od tih lavova, u svom prirodnom staništu, patrolirao je površinom dvostruko većom od Čikaga (1400 km2) da bi pronašao hranu, privukao srodnike i odbio uljeze.

Ali gubitak staništa i fragmentacija ometaju ovo kritično ponašanje životinja. Krčenje prašume je primer gubitka staništa – uništenje i gubitak korisne površine za određenu vrstu. S druge strane, izgradnja puta kroz savanu predstavlja fragmentaciju staništa – podelu područja staništa na manje, diskontinuirane prostore. Kada pogodni prostori staništa postanu suviše mali ili suviše izolovani, životinje više ne mogu da ih posete, što menja način na koji koriste prostor.

Kako staništa postaju kompromitovana, resursi poput hrane i životnog prostora na koje se životinje oslanjaju postaju oskudni. Ponekad, kada su resursi ograničeni, životinje prelaze veće razdaljine kako bi dobili ono što im je potrebno – ako nema dovoljno hrane u radijusu od 1.5 km, oni bi mogli da povećaju radijus na 3 kilometra. Međutim, ova studija pokazuje gledajući u celini, takvo dodatno  kretanje nije moguće – ako ne postoji neprekidan pejzaže, onda ugrožene životinje jednostavno ne mogu tamo da žive.

U tu svrhu studija nauka utvrdila je “jake negativne efekte ljudskog uticaja na srednjoročno i dugotrajno kretanje kopnenih sisara”. Paterson je to objasnio: “Ljudska dominacija nad zemljinim pejzažima meša se u način na koji životinje rade svoju stvar”. Neke vrste, kao miševi, mogu da se stisnu u manje prostora, ali životinjama kojima je potrebno puno prostora, kao što su lavovi, tigrovi i slonovi, jednostavno ne mogu živeti u oblastima sa puno ljudi.

“Važno je da se životinje pomeraju, jer u pokretu vrše važne ekološke funkcije poput transporta hranljivih sastojaka i semena između različitih područja. Pored toga, pokreti sisara spajaju različite vrste i time omogućavaju interakcije u lancu ishrane do koje inače ne bi mogle doći. Ukoliko se sisari budu kretali manje, to bi moglo da promeni bilo koju od ovih funkcija ekosistema“, kaže glavni autor Marli Taker.

Na širokom nizu vrsta obuhvaćenih podacima, studija ukazuje na jedinstven i sumoran zaključak: NA efekte gubitka staništa i fragmentacije kod sisara ne utiče geografski položaj, veličina tela ili mesto u lancu ishrane – ljudski trag je ono što ugrožava većinu sisara.

Ipak, Paterson se nada da naučna studija može voditi daljem istraživanju i promeniti naš pristup ljudskom korišćenju zemljišta. „Na kraju, bilo bi dobro znati da li postoje kritičan prag tolerancije za ljudsku gradnju među vrstama koje žive oko nas. Postoje li određene momenti kada resursi bivaju ograničeni, a pojedine vrste isključene?” upitao. „Dok nastavljamo da transformišemo pejzaž i kako se ljudska populacija širi, ograničavamo prostor i resurse koji su potrebni drugim sisarima da prežive”.

(Izvor: Sajens Direkt)