Share

Ovi begunci i njihovi progonitelji svedoče o svetu u 2018.

Nije uvek lepo biti tražen. U vremenu intenzivne geopolitičke drame, pogledajte nekoliko “najtraženijih” likova koji su stekli pažnju celog sveta i čije specifične priče govore o stanju sveta 2018. godine.

Piše: Ian Bremer, Magazin Tajm

  1. Karles Puđdemon

Kada je Španija izašla iz ere Franka, održala je glasanje o španskom ustavu. Ljudi Katalonije glasali su za taj ustav sa više od 90 posto 1978. godine, što je učinilo ilegalnim da region proglasi otcepljenje od Španije bez izmene ustava, što može učiniti samo španski parlament u Madridu.

Skoro 40 godina kasnije, katalonski regionalni predsednik Karles Puđdemon je nastavio sa referendumom o nezavisnosti, bez obzira na reč  ustava. Glasanje su bojkotovale partije protiv secesije (baš kao i sličan referendum za 2014.), a onda je ono podvrgnuto represiji Madrida. Puđdemon je iskoristio iskrivljene rezultate kako bi najavio secesiju Katalonije. Madrid, kao što je njegovo ustavno pravo, raspustio je  je katalonski parlament i naredio nove regionalne izbore. Suočavajući se sa mogućim optužbama za pobunu i pobunu, Puđdemon je pobegao za Brisel i od tada je ostao tamo.

Ove nove regionalne izbore u katalonskoj regiji obeležila je nova pobeda konstelacije partija koje su se zalažu za secesiju (iako tesna), a Puđdemon želi da bude ponovo izabran za predsednika. I dok kaže da je spreman da upravlja i preko Skajpa, Madrid kaže ne. Ostaje da se vidi kako će se ovo razvijati u narednim nedeljama. Ali, katalonski separatizam nije nestao, kako dokazuju decembarski izbori. Madrid bi jednog dana mogao biti primoran da dopusti pravni referendum, bilo da Puđdemon vodi pokret ili ne.

2. Fetulah Gulen

Jednom davno turskog predsednika Redžepa Taiiipa Erdogana smatrali su istinskim reformatorom. Zajedno sa svojim političkim saveznikom, duhovnikom Fetulahom Gulenom (čija je mreža od 100+ škola i društvenih centara stekla milione sledbenika), uspeli su da reinstaliraju religiju u prethodno sekularnu tursku politiku. Tada je Erdoganov uspon bio pohvaljen od strane Zapada kao političko sazrevanje zemlje (takođe je pomogla i turska ekonomija koja je ubrzala rast).

Od tada su se Erdogan i Gulen razišli, a Gulen je pobegao u Pensilvaniju gde je mogao javno kritikovati Erdoganovu vladu sa sigurne distance. Erdogan je tražio od Vašingtona da izruči Gulena Turskoj godinama. Sjedinjene Države odbijaju. Zatim je došlo do neuspelog pokušaja državnog udara u julu 2016. godine, za koji je Erdogan okrivio Gulena i njegove pristalice. Erdoganova čistka koja je usledila uključila je hapšenje više od 50.000 pristalica Gulena i dovela to toga da oko 150.000 državnih službenika ostane bez posla.

U međuvremenu, odnosi između SAD i Turske su između lošeg i još goreg. Sada kada je borba protiv ISIS-a završena u Siriji, počela je borba za ono što sledi. Sjedinjene Države su prošle nedelje najavile da nameravaju da pomognu svojim saveznicima u zemlji – sirijskim Kurdima – da uspostave bezbednosne snage od 30.000 osoba. Erdogan, koji se plaši da će to ohrabriti veliku kurdsku zajednicu koja već živi unutar granica Turske, pokrenula je ofanzivu protiv tih sirijskih Kurda pod kontrolom SAD. Što znači da sada imamo dve države članice NATO-a angažovane u direktnom proksi-ratu, što dodatno ugrožava poverenje u NATO u trenutku kada se već naziru novi oblici kolektivne odbrane u Evropi. Gulen, u međuvremenu, ostaje u Pensilvaniji.

3. Julijan Asanž

Australijski državljanin stekao je slavu širom sveta kao šef Vikiliksa, koji je osnovao 2006. godine. Na vebsajtu objavljeno je američki priručnik za postupke korišten u zalivu Guantanamo; 2008. godine objavio je e-poštu Sare Palin sa njenog privatnog Jahu naloga. Godine 2010. Vikileaks je izbacio više od 90.000 tajnih dokumenata o ratu u Avganistanu.

To je bila i godina kada su se dve ženske volonterke Vikiliksa obratile švedskim vlastima i navele da ih je Asanž seksualno zlostavljao. Asanž se obratio londonskim vlastima, ali se žalio na zahtev za izručenje Švedskoj. Nakon serije žalbi, Britanija je odlučila da će poštovati zahtev za ekstradiciju, što će za Asanža podrazumevati beg u ambasadu Ekvadora u Londonu 2012. godine. Od tada je tamo. Iako je Švedska prošle godine povukla nalog za hapšenje, američki tužioci razmatraju svoje optužbe zbog otkrivanja tajnog materijala.

Asanž je dobio azil od bivšeg predsednika Ekvadora Rafaela Korea, koji nije voleo ništa više nego da zabija nos u stvari zapadnih sila. Ali novi predsednik Ekvadora, Lenjin Moreno, rekao je kako Asanža smatra “više od neprijatnosti”. On ne želi da ga neko optužuje da se priklanja pritisku u SAD, ali želi i novi početak sa Vašingtonom. Na žalost za Morena, još uvek nije jasno kako izvesti Asanža iz zgrade koju nije napustio za više od pet godina.

4. Ramuš Haradinaj

Kosovski premijer izgradio je ime krajem devedesetih tokom sukoba. Komandant Oslobodilačke vojske Kosova optužen je za predvođenje mučenja i ubistava Srba, ali sa obzirom na nedostatak dokaza, UN ga je oslobodio optužbi za ratne zločine 2008. i 2012. godine. To nije bilo dovoljno za Srbiju, koja odbija da prizna Kosovo kao nezavisnu državu i želi da Haradinaj bude izručen kako bi ga suočila sa pravdom na svojim sudovima.

Ne suočava se samo u Srbiji Haradinaj sa pravnim izazovima. Po nahođenju zapadnih saveznika i pomoću sredstava EU, kosovski parlament 2015. godine složio se da uspostavi poseban sud za ratne zločine sa sedištem u Holandiji, ali delujući pod nadležnošću Kosova, što je široko rasprostranjen pomak u cilju stabilizacije balkanske geopolitike. Sada kada su optužnice najavljene, Haradinaj i drugi članovi kosovske političke elite traže načine za zaustavljanje istrage.

Sjedinjene Države i EU – koje su vodile kampanju bombardovanja NATO-a protiv Slobodana Miloševića u ratu – pod uticajem su kosovskog izvrgavanja ruglu zapadnih normi i vrednosti. Možda Haradinaj i njegovi saveznici misle da je Kosovo premalo da o njemu brinu velike geopolitičke sile, ali stvarnost je da, ukoliko žele da sačuvaju mir, ne mogu sebi priuštiti da ne brinu.

5. Mihail Saakašvili

Obrazovan na Zapadu, Saakašvili je bio jedan od lidera gruzijske (nenasilne) “revolucije ruža” 2003. godine; On je tada služio kao predsednik Gruzije od 2004. do 2013. godine. Nakon što je napustio funkciju zbog optužbi za pronevere i kršenja ljudskih prava, Sakašvili je prognan u SAD. Međutim, 2015. je prihvatio ponudu ukrajinskog predsednika Petra Porošenka da postane guverner regiona Odesa u Ukrajini  i da uvede preko potrebne reforme. On je odustao od gruzijskog državljanstva, kako bi postao državljanin Ukrajine.

U novembra 2016., on je podneo ostavku na funkciju i na konferenciji za medije je optužio Poroshenka da lično podržava korupciju u Ukrajini i “podržava lokalne bande u Odesi”. Nije potrebno reći da mu to nije osvojilo puno fanova među vladajućom elitom Ukrajine, koji su tada optužili Sakašvilija da pomaže kriminalnoj organizaciji koju vodi bivši ukrajinski (i pro-moskovski) predsednik Viktor Janukovič. Porošenko ga je lišio ukrajinskog državljanstva u julu prošle godine, čineći ga apatridom.

U decembru prošle godine u javnost su izašli viralni snimci Sakašvilija kako  pokušava da izbegne policiju na krovovima. Kada je policija konačno uspela da ga uhvati, njegove pristalice okružile su kombi koji je trebao da ga odvede u pritvorski centar, a on je pobegao.

Ponekad, kao i kod Asanža, Puđdemona, Gulena i Haradinaja, begunci mogu postati heroji za one koji se protive njihovim progoniteljima.